Sta smo radili pre nego što su izmišljeni smartfon, ajped i ajfon, ko je pio Koktu, a ko padao s drveta…

Kako se živelo u SFRJ, šta smo radili pre nego što su izmišljeni smartfon, ajped i ajfon, ko je pio Koktu, a ko padao s drveta…

Za sve vas koji ste rođeni pedesetih, šezdesetih…devedesetih, ovaj tekst će evocirati uspomene na ta vremena.

Preživeli smo i rođeni smo normalni, iako su naše majke kad ih je bolela glava pile aspirine, jele hranu iz konzervi, pušile i radile do poslednjeg dana trudnoće. I nikad nisu bile testirane na dijabetes.

Kao deca, vozili smo se u autima bez pojasa i vazdušnih jastuka i nismo morali imati kacige na glavi za vožnju biciklom ili na rolšuama.

Pili smo vodu iz creva za zalivanje bašte, a ne iz flašica kupljenih u velikim trgovačkim lancima. Delili smo flašicu Kokte, Kole ili Nare sa našim prijateljima i niko nije umro zbog toga.

Jeli smo mlečne sladolede, beli hleb i pravi puter, pili Kokte i Nare koje su i tada bile pune šećera, ali nismo bili debeli zato što smo smo se stalno igrali napolju.

Izlazili smo iz kuće ujutro i igrali se po ceo dan, žmurke, graničara, lopova i pandura, kraljica 1-2-3, kauboja i indijanaca, fantoma i svega ostalog što je samo dečja mašta bila u stanju da smisli, sve dok se nije upalila ulična rasveta, koje ionako nije bilo previše.

Neretko nas niko nije mogao naći po ceo dan, pa je i roditeljski šamar bio deo vaspitanja a bez zlostavljanja u porodici.

I nikad nije bilo problema…

Provodili smo čitave dane praveći trkačke daske od otpada iz podruma ili šupe i spuštali se niz ulice zaboravljajući da nismo napravili kočnice. Nakon par padova, slomljenih prstiju i modrica…

Naučili smo kako da rešimo problem. Mi nismo imali imaginarne prijatelje. Mi prijatelje nismo dodavali nego ih vremenom sticali!

Nismo imali ni probleme sa koncentracijom u školi.

Nama nisu davali tablete protiv hiperaktivnosti. Mi nismo imali školskog psihologa i vaspitača, pa smo ipak završavali nekakve škole. Nama nisu prodavali drogu ispred škole.

Mi nismo imali Playstation, Nintendo, Xbox, video igrice, nismo imali 99 kanala na televiziji (samo dva, i to drugi tek od popodne), nismo imali video rekordere, surround sound, mobilne, kompjutere, internet, chat rooms…
Mi smo imali prijatelje i mi smo išli napolje i družili se s njima!

Padali smo sa drveća, znali da se isčemo na staklo, slomimo zub, nogu ili ruku, ali naši roditelji nikada nisu išli na sud zbog toga. Igrali smo se sa lukom i strelom, gradili tvrđave od snega, bacali petarde za Novu godinu, čitali hrpe stripova i sve smo to preživeli bez posledica!

Kad upadnemo u probleme sa zakonom, roditelji nisu plaćali kauciju da nas izvuku. U stvari, bili su često stroži nego sam zakon!

Poslednjih 50 godina su bile najplodonosnije godine u istoriji sveta. Naše generacije su dale najbolje pronalazače i naučnike do danas. Imali smo slobodu, pravo na greške, uspeh i odgovornost. I naučili smo da živimo s tim!
I ti pripadaš toj generaciji?

Čestitam! Možda ćeš želeti da podeliš ovo sa ostalima koji su imali sreće da odrastu kao prava deca, pre nego što su advokati, države i vlade počeli da određuju kako treba živeti!

Možda bi bilo dobro poslati ovu poruku i vašoj deci da vide kako su njihovi roditelji odrastali!

Pozdrav generacijo i živeli! Svako od nas je anđeo sa samo jednim krilom, a leteti možemo tek zagrljeni…

Please follow and like us:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *