Kako ljudi žive u SEVERNOJ KOREJI

Severna Koreja, siromašna zemlja u velikim problemima. I zemlja dostojanstvenog naroda. Ovo je moj utisak iz zemlje prokažene kao poslednja komunistička diktatura sveta. Častio sam sebe putovanjem u Severnu Koreju za svoj 40. rođendan.

Severna Koreja je, rekoh, siromašna zemlja. Plate u Koreji su veoma male, često nisu deseti deo naših prosečnih plata. Recimo, tek manje od pet odsto građana ima svoj automobil. Ipak, putujući po Severnoj Koreji i srećući ljude raznih dobi i zanimanja, pomislio sam da su oni vrlo često bogatiji od nas jer uopšte ne poznaju paranoične potrošačke navike zapadnog sveta. Većina Korejaca nije čula za „Najki“, „Adidas“ ili „Luj Viton“. Korejci nisu zaraženi prejedanjem nezdravom hranom da bi utolili glad i žeđ koju su proizvele brojne televizijske reklame. Njihovo telesno, ali i mentalno zdravlje neretko je mnogo bolje od našeg. To je moj utisak. Severna Koreja – ne treba imati iluziju – svetlosnim godinama daleko je od zemalja zapadne demokratije, u njoj slobodni izbori, čak ni bilo kakvi pravi izbori ne postoje. Ali ako ikada poželite da se odmorite od pritiska ljudi oko vas i napadnih medija da budete “in” i da pratite trendove – što u stvari znači da trošite na ono što vam ne treba i što u suštini i ne želite – Severna Koreja je pravo mesto za vaš odmor.

KAKO SAM OTPUTOVAO

Za ljude u Severnoj Koreji ne postoji podela na dve Koreje. Oni su središte jedine Koreje čiji je deo i ono što svet naziva Južnom Korejom. Stav sličan našem stavu o Kosovu. Samim tim, put u Severnu Koreju vodi preko Pekinga i ako ste avanturista možete se opredeliti za dugi put vozom od Pekinga do Pjongjanga. Procedura dobijanja vize za putovanje avionom je malo kraća od one za putovanje vozom, a inače obe vrlo jednostavne i u celosti ih obavljate putem interneta, uz posredovanje ovlašćene turističke agencije. Izabrao sam agenciju koju, verovali ili ne, vode isključivo Amerikanci, Britanci i Australijanci koji su u ovu zemlju putovali preko 50 puta. U svojoj aplikaciji možete da napišete i da ste nindža ili agent 007, samo morate da izbegnete navođenje dva posla: novinar i fotograf! Vizu sam podigao u turističkoj agenciji u Pekingu.

 

ULAZAK U ZEMLJU

Za put u Severnu Koreju odabrao sam „Air Koreo“, nacionalnu avio-kompaniju ove prelepe zemlje. U avionu imate na raspolaganju i promo časopis ove avio-kompanije. Bili smo odmah upozoreni od osoblja da ni po koju cenu ne smemo da ostavimo novine nemarno preklopljene na neprikladnom mestu, ne daj Bože na slici maršala Kim Džong Una. To se smatra ozbiljnim prekršajem koji će vam obezbediti dugotrajni razgovor sa policijom. Na monitorima u avionu prikazuju najlepše parade vojske Severne Koreje i muzičke koncerte najpoznatijeg vojnog orkestra koji će vam dvosatni let ipak učiniti kraćim.

Ulazak u zemlju jedino zasenjuje temeljna carinska kontrola. Verovali ili ne, svi fotoaparati su dozvoljeni, kao i telefoni! Imaju i internet koji je za njihove pojmove (ali i za naše) skup. Ipak, USB kartice ostavite u koferu i ne nosite ih u džepu, a ako ste takve sreće da baš na vama obave kontrolu fotografija u aparatu (ni na jednom putniku naše grupe nije sprovedena) onda makar izbegnite neka glupiranja ili preslobodne fotografije u arhivi. I ne morate da nosite sa sobom slatkiše i grickalice: protivno uvreženom mišljenju, toga imaju u izobilju! Na aerodromu možete da kupite i nama dobro poznate “kiki” i “bronhi” bombone, sokove proizvođača iz našeg regiona, kao jedine evropske ili američke proizvode koje sam video ovde.

Čak 110 putnika naše grupe činile su 22 nacije. Teško je poverovati, ali dominirali su Amerikanci, Australijanci, Britanci i državljani drugih zemalja “zakletih neprijatelja” Severne Koreje. Jedan Srbin je popravljao ovaj prosek.

U HOTELSKOM KAFEU

Putovanje počinje komfornim i modernim autobusima u kojima će vas dočekati nasmejani turistički vodiči, njih troje, četvoro po grupi, koji tečno govore engleski. Njihovo razumevanje istorije i geografije njihove zemlje i sveta, kao i poznavanje politike je impresivno. Kao i njihova ljubaznost i poštovanje nas gostiju i turista.

Turistički boravak u Severnoj Koreji je intenzivno i uzbudljivo putovanje, sa vrlo nabijenim planom dnevnih aktivnosti koje počinju ujutru oko 8.30 a završavaju se najranije oko 21.30. Vaši domaćini će vam objasniti da u to doba nije zabranjeno šetati gradom ali je “važno da se dobro naspavate” kako biste bili odmorni za program sledećeg dana i da zato “ne možete da izlazite iz hotela”, uz ljubaznu preporuku da se udobno smestite u hotelskom kafeu. A tamo, kada otkrijete njihov nacionalni brendi – soju, slatkastu rakiju najsličniju votki (pola litra ovog senzacionalnog pića košta manje od 100 dinara), onda će vaše noći u kafeu biti mnogo duže.

ČI VON i PUTIN

Naš glavni vodič zove se Či Von. Pored odličnog engleskog, još bolje govori ruski i nemački. Na mom slabom nemačkom duže sam razgovarao sa njim, pa mi je objasnio da je krajem osamdesetih studirao i službovao u Drezdenu, u tadašnjoj Istočnoj Nemačkoj. Pitao sam ga, pola u šali a pola u zbilji, da li je tada upoznao Vladimira Putina. Uzvratio mi je samo tajanstvenim osmehom. Pitam Či Vona i za komentar tih dana jednog od najpopularnijih postova na društvenim mrežama, o samo 15 dozvoljenih frizura u Severnoj Koreji. Odgovorio mi je da je on lično samo za dve opcije, dugu i kratku kosu, a celu priču je nazvao “glupom, naivnom i izmišljotinom prvog reda”.

U METROU

Vožnja Pjongjangom, ali i celom zemljom pravo je uživanje zbog nevelikog broja automobila i solidnih puteva, ali biser njihovog javnog prevoza je ipak metro. Nekoliko linija u glavnom gradu više liče na muzeje iz nekog prošlog vremena kroz koje vas vode čehoslovački vozovi od pre 50 godina. Svaku stanicu krase monumentalne slike večnih vođa. Za građane Koreje karta košta dvadeset nekadašnjih naših para (za mlađe: petina dinara), stranci plaćaju dva dinara dnevnu kartu.

OBRAZOVNA TURA

Korejci kažu da se najstariji fakultet na svetu nalazi upravo u njihovoj zemlji. Poseta tom mestu koje je danas i muzej zaista ledi krv u žilama, a tu ćete naći i najstariju na svetu presu za štampanje. U ovoj “obrazovnoj” turi saznajemo i da kod njih nema nepismenih. Obilazak škola nastavljamo posetom internatu u Pjongsongu, gde nastavu pohađa 1.500 učenika. Deca na raspolaganju imaju bazene, sportske terene na otvorenom i zatvorenom. I moderne spavaonice. Svaki učenik ima svoj kompjuter, istina starijeg datuma proizvodnje, i svi pohađaju nastavu kompjuterske pismenosti.

Škole imaju sale za stoni tenis, za gimnastiku… Oprobao sam se sa decom od devet godina u stonom tenisu. I nije mi bilo teško da zapamtim rezultat: kod sva tri dečaka moj skor je bio – nula! Svakoga dana deca imaju rekreaciju na otvorenom, dva puta dnevno. I svako dete uči engleski jezik! A u muzičkim kabinetima čuli smo i videli izuzetne muzičke i plesne talente…

Please follow and like us:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *